Smejuljak

Volela je cokoladu, sa velikim lesnicima, volela je popodnevne kafice, perlice, mirise… Satkana od neznosti, budila je neznost i u meni.

Skrivala se od ljudi, skrivala od sebe same ponekad, bila je poput vrapcica ozeblog na zici, neko koga pozelis da zagrlis i da cutis dugo, da slusas kako joj srce lupka, bez reci spustis usne na njene… Neko zbog koga bi stao pred zmaja, sa olovkom u ruci, neko zbog koga bi se svetu mogao narugati i preskociti sve one bezdane koji se ponekad medju ljudima isprece.

Bila je tako lepa, smejala se okicama, bila je jednostavno neko zbog koga kolena klecaju, neko ko te opcini zvukom… mirisala je na bebe, imala mali roj vrednih pcelica u glavi i mogao si cuti kako joj misli zuje, neprekidno…

Ponekad se cinila dalekom, ponekad bi se tako dobro sakrila sama od sebe, ponekad bas i nije bilo lako proci kroz sve te lavirinte njenog uma da bi dosao do onoga sto se naziva dusicom.. Ipak, sa njom je sve tako lako i sa njom su sati leteli, prebrzo rekao bih, kada je jednom zagrlis, nekako ti nakon toga ruke uvek ostaju prazne, ma sta god da radis, nedostajace ti taj osecaj da drzis u rukama citav svet..